/odlomak iz knjige Putovanja i druga putovanja /
Otkriće književosti (i oduševljenje
njome) došlo je s dečaštvom zahvaljujući jednoj „čarobnoj“ knjizi koja je za
mene i dalje čarobna, Ostrvo s blagom.
Izdavačka kuća se zvala Đunti-Marcoko i imala je predivnu ediciju knjiga za
decu. Ta knjiga me je prenela do fantastičnih okeana, bio je to vetar koji nije
samo nadimao jedra broda što se otisnuo u potrazi za blagom, već pre svega
krila mašte. Sledeći fantaziju, ali uzdajući se u načelo stvarnosti, tražio sam
to ostrvo u svom atlasu, koji je bio druga „čarobna“ knjiga: De Agostinijev
veliki atlas.
Jedini geografski prikaz koji sam do
tada poznavao bio je crtež Italije, čizma. Ali sad je bilo drugačije, imao sam
čitav svet pred sobom. Na prvoj strani atlasa, zemljina kugla podeljena na dva
dela kao narandža, a iza toga stranice sa različitim kontinentima. Prvo Evropa,
jer po mišljenju Evropljana, svet počinje od Evrope. Uostalom, taj atlas
svakako nije mogao da sadrži kulturnu antropologiju, odnosno ideju relativnog.
Najviše sam bio očaran time što je na desnoj strani bio prikazan kontinent a na
levoj čitav niz fotografija koje su „predstavljale“ taj kontinent. Sećam se
nekih koje su se odnosile na Evropu: Koloseum, Ajfelov toranj, Mala sirena iz
Kopenhagena, Londonski most. Za Afriku su pored ostalih bile: piramide,
Kilimandžaro, džamija iz Maroka, grad od gline u Maliju. Za Aziju: Singapurska
luka, pagoda u Tokiju i panorama Samarkanda. Za Okeaniju, sećam se luke u
Sidneju i lica nekog čoveka s koskom u nosu. To je bio svet. I to je bila moja
prva ideja o Zemlji. Za mene je bila nepromenjiva i sigurna, jer s jedne strane
je postojao apstraktan prikaz njene geografske forme a s druge, fotogafske
slike, „sadržaj“. Još imam taj atlas i baš nedavno sam ga prelistavao.
Zanimljivo: gotovo je neupotrebljiv, kao nevažeći vozni red; ako biste hteli da
ga koristite kao vodič, bilo bi isto kao da sednete na voz i uputite se u jedan
grad a stignete u drugi.
Zašto čuvati taj atlas? Svakako ne
zbog nostalgije. Za mene, koji nikada nisam težio da nekog učim nečemu osim
možda instrumentima za rad u cilju filološke rekonstrukcije nekog književnog
teksta, taj atlas predstavlja didaktički instrument neprocenjive vrednosti.
Čuvam ga za moje unuke da slučajno ne pomisle, kao što sam ja nekad mislio, da
će svet uvek biti ono što poznaju; da budu svesni da je prikaz sveta relativan,
da se boje geografskih mapa menjaju, zemlja koja je bila crvena postaje bela,
ona žuta postaje zelena, velika postaje mala, državne granice se pomeraju i
krajnje granice su nestalne. Ostaju tokovi reka, visina planina i linija obala,
ali ako danas pripadaju jednoj zemlji, sutra već mogu da pripadaju drugoj.
Jedine „granice“ koje se nikada neće promeniti su granice ljudskog tela i onoga
što ono oseća ako su te granice povređene.
„Ništa se promenilo nije. / Sem
rečnih tokova, / obrisa šuma, obala, pustinja i glečera. / Po tim krajolicima
duša vrluda, / iščezava, vraća se, primiče, udaljuje, / sama sebi tuđa,
neuhvatljiva, / pouzdano živa, pouzdano neživa, / a telo jednako postoji,
postoji, postoji / i nema kud da se dene.“
To je poslednja strofa pesme Mučenja Vislave Šimborske.
Prva kaže:
„Ništa se promenilo nije. / Telo je
na mukama, / mora da jede, udiše vazduh i spava, / tanka mu je koža, podno kože
krv, / zamašna zaliha zuba i noktiju, / krte kosti, rastegljivi zglobovi, /
prilikom mučenja sve se to uzima u obzir.[1]“
Odlomak iz knjige „Putovanja i druga putovanja“
Antonija Tabukija („Viaggi e altri viaggi“, 2010), prevod Elizabet Vasiljević,
koja je objavljena 2012 u izdavačkoj kući Paideia,
Beograd.
[1] Prevod s
poljskog: Milica Markić
preuzeto sa Scribda
